Još u drevnom Egiptu, mačke su smatrane svetim životinjama, i njihove skulpture su postavljane u grobnice faraona, kao čuvari i verni pratioci svojih kraljeva i na „drugom svetu“ odnosno u zagrobnom životu.
Danas mačke predstavljaju jednu od omiljenih vrsta kućnih ljubimaca, pre svega zbog svoje umiljatosti i druželjubivosti, ali i zbog specifične karakteristike svake pojedinačne rase i osobine da svaka mačka ima svoj posebno izgrađen „karakter“.
Međutim, kao i svaka druga vrsta životinja i mačke su podložne takozvanim zoonozama odnosno bolestima životinja različitog uzroka i kliničkih manifestacija. Iz pomenutog razloga je veoma važno na vreme prepoznati neke od prvih simptoma određene mačije bolesti , i potražiti pomoć veterinara naročito u slučajevima kada se radi o malim mačićima (koji nemaju dobro razvijen imuni sistem) ili pak o rasama koje su posebno podložne oboljenjima pojedinih organa odnosno organskih sistema (neke mačke imaju češće probleme sa zglobovima; druga rasa mačaka pati od probavnih smetnji; neke rase pak imaju naslednu sklonost ka razvoju nekih malignih oboljenja).
U nastavku ovog teksta biće obrađene neke od najčešćih bolesti koje zahvataju „mačiju populaciju“ sa posebnim osvrtom na bolesti mačaka opasne za ljude.
Koji znaci i simptomi mogu ukazivati na to da je mačka možda bolesna?
Mačke ne mogu da govore (i da se na taj način, kao ljudi požale na neke tegobe koje ih muče), ali one imaju niz manje ili više suptilnih znakova uz pomoć kojih svojim vlasnicima mogu da stave do znanja da sa njihovim zdravstvenim stanjem nešto nije u redu.
Neki od najčešćih pokazatelja da sa mačkom nešto „nije u redu“ su:
Suviše često variranje u telesnoj masi – ako mačka suviše brzo tj naglo (odnosno za kratak vremenski period),dobija ili pak gubi na telesnoj masi, to je jedan od veoma važnih znakova da je mačka možda bolesna i da se treba obratiti veterinaru. Mačke koje su gojazne (a koje vlasnici previše hrane, jer smatraju da će ljubimci tako biti zadovoljni i srećni), imaju veliki rizik da obole od šećerne bolesti, povišenog krvnog pritiska; da razviju tegobe na srcu i nervnom sistemu tj mozgu. Mačke koje su prekomerne telesne težine su trome, retko se kreću; stomak im je povećanog obima i „visi“, a rebra im se ne mogu napipati od nakupljenog potkožnog masnog tkiva;
Promene u svakodnevnim navikama i/ili uobičajenom ponašanju mačke – veoma često može da se dogodi da bolesna mačka odnosno mačka koja ima neke tegobe, počne postepeno ili naglo da menja svoje uobičajene navike i metod ponašanja – da postane agresivna; da počne da se skriva od vlasnika na tamnim i teško dostupnim mestima; da se osamljuje i odbija bilo kakvu interakciju sa članovima porodice ili sa samim vlasnikom; da ne koristi svoju kutiju sa peskom, već da osnovne fiziološke potrebe vrši na nekom drugom (obično nedozvoljenom mestu); da ne reaguje na dozivanje po imenu; da odbija pažnju i maženje od strane vlasnika i da na njega „reži“; da odbija hranu i vodu. Ukoliko postoji bilo koji od ovih problema (a koji su prisutni bilo samostalno ili pak kao skup više navedenih manifestacija), i ako se oni ponavljaju u određenom vremenskom periodu, potrebno je uvek zatražiti pomoć veterinara jer je mačka najverovatnije bolesna;
Mačka postaje „lenja“ za održavanje lične higijene – naime, mačke su poznate kao veoma pedantne i čiste životinje, koje se svakodnevno „umivaju“ i ližu svoje krzno kako bi sa njega uklonile prljavštinu i višak starih dlaka; veoma jasan znak za zabrinutost je izostanak održavanja krzna i opšte higijene od strane mačke. Na pomenutu pojavu ne mora nužno da utiče neka bolest mačke, već i stres (ako je došlo do preseljenja u drugi stan, u drugo mesto prebivališta, u neke nove uslove uopšte), kada mačka svojim „čudnim“ ponašanjem izražava jedan vid zbunjenosti i prilagođavanja na novu sredinu;
Promene u usnoj duplji mačke – obično u vidu bledila i/ili crvenila desni i neprijatnog zadaha iz usta; bledilo desni može da pobudi sumnju na eventualne probleme sa anemijom i/ili na poremećaje periferne cirkulacije.
Sa druge strane, neprijatan zadah iz usta mačke, najčešće je vezan za promenu hrane ili pak za uobičajenu hranu koju mačka konzumira i koja tokom varenja oslobađa gasove neprijatnog mirisa; međutim, zadah iz usta mačke može da ukaže i na neke probleme sa zubima (karijes, kamenac, zubni plakovi), ili pak na neke ozbiljnije digestivne smetnje.
U navedenim situacijama, od pomoći može da bude pranje zuba specijalnim četkicama ili davanje mačkama posebno napravljenih dentalnih štapića (po pravilu sa ukusom njene omiljene hrane ili poslastice), koje će ona da žvaće i na taj način da održava svoje zube čistim. Svakako se kod pojave pomenutih tegoba sa zubima; kod navedenog lošeg zadaha; kod problema sa desnima; kod bilo kakvih poteškoća sa uzimanjem i/ili žvakanjem hrane; ili pak kod pojave manjeg ili većeg krvarenja iz usne duplje, treba što pre obratiti specijalisti veterinarske medicine;
Dve manifestacije koje su veoma važne za dijagnozu postojanja bolesti kod mačke, ali koje su za same vlasnike veoma teško primetne (osim ako prethodno od veterinara nisu dobili instrukciju da na njih povremeno „obrate posebnu pažnju“), jesu – pojava otežanog i ubrzanog površnog (plitkog) disanja i nejednakosti i proširenost zenica kod mačke; za ovakva stanja se u „mačijem svetu“ može reći da spadaju u domen manifestacija koje zahtevaju brzo reagovanje i intervenciju veterinara jer su po pravilu znak težih oboljenja mačke. Kada uz proširene zenice i nepravilno ili otežano disanje, postoji i bilo kakav problem sa mokrenjem kod mačke, neophodna je hitna veterinarska pomoć.
Najčešći simptomi bolesti mačaka su (zavisno od vrste bolesti i izazivača):
Porast telesne temperature; tromost, bezvoljnost, „potištenost“; pospanost i nezainteresovanost za okolinu; gubitak apetita i smanjenje telesne težine;
Mučnina i povraćanje kod mačke, po pravilu predstavljaju znak nekog oboljenja organa za varenje; međutim, važno je napomenuti da ovakve manifestacije nisu nužno pokazatelj bolesti, već mogu značiti da se mačka prejela, ili da joj ne odgovara neka vrsta hrane koju je pojela;
Kijanje i kašalj kod mačke mogu da ukazuju na respiratorne bolesti (upala gornjih disajnih puteva ili pak upala pluća); međutim, kao i u prethodnoj situaciji, ove kliničke tegobe mogu da budu samo bezazlena reakcija na udahnute čestice prašine iz okoline, ili da mačka iskašljava progutane dlake i mrtve epitelne ćelije (u obliku kuglica);
Ubrzanje ili usporenje pulsa kod mačke – uvek je siguran pokazatelj bolesti i zahteva obavezno obraćanje veterinaru;
Pojava dijareje/opstipacije kod mačke – može da ukaže na intestinalne tegobe ili oboljenja; ali isto tako ova pojava može biti manifestacija stresa, ili pak uvođenja neke nove vrste hrane koja mački „ne odgovara“.
Oboljenja koja su najčešća kod mačaka
Mačiji grip – predstavlja zajednički naziv za čitav skup različitih oboljenja mačke koja su izazvana virusnim uzročnicima, a poznato je da su infektivna oboljenja virusne etiologije jedan od najčešćih zdravstvenih problema sa kojim se mačke suočavaju; virusne infekcije respiratornog sistema se ispoljavaju curenjem bistrog i „vodenastog“ sekreta iz nosa; pojačanim lučenjem suza i pljuvačke; porastom telesne temperature (obično su u pitanju takozvane subfebrilne temperature, osim u slučaju kada dođe do nastanka zapaljenja pluća ili pak neke bakterijske superinfekcije, kada temperature rastu do veoma visokih vrednosti); gubitkom apetita i želje za hranom; gubitkom u telesnoj masi; umorom i „tromošću“ mačke (mačka spava više nego što je uobičajeno i slabije se kreće).
Mačiji grip nije zarazan za ljude, ali zato je veoma lako prenosiva i visoko kontagiozna bolest za druge mačke, a posebno na mačiće – iz tog razloga, vlasnici većeg broja ovih kućnih ljubimaca treba da izoluju obolelu mačku (jer mačići koji se zaraze pomenutom bolešću, imaju veliki rizik da uginu, a zbog slabo razvijenog imunog sistema);
Tuberkuloza kod mačaka – zarazna bolest čija su osnovna „žarišta“ pluća, limfne žlezde, creva, oči i koža kod mačke; glavne kliničke manifestacije ove teške bolesti su – povišena telesna temperatura; kašalj i otežano disanje; sviranje u grudima i iskašljavanje krvi u odmaklim stadijumima bolesti; nagli gubitak u telesnoj težini i nastanak anemije. Oboljenje se leči kod veterinara, mada je u zemljama zapada, pravilo da se mačke kojima se dijagnostikuje tuberkuloza uspavaju (na human i bezbolan način), a kako bi se sprečilo dalje širenje bolesti;
Mačija kuga – predstavlja veoma kontagioznu virusnu infekciju, koja ima fulminantan tok odnosno veoma brzo nakon infekcije, razvija se teška i potencijalno smrtonosna bolest u svojoj kompletnoj kliničkoj manifestaciji. Najznačajniji simptomi mačije kuge su – visoka telesna temperatura; povraćanje i gubitak apetita; bolovi u stomaku (mačka najčešće leži i bolno mjauče ili se savija u određeni položaj kako bi umanjila bolove); dijareja i ne tako retko pojava krvi u stolici.
Ono što se smatra jednim od pokazatelja da postoji potencijalna opasnost od mačije kuge, jeste činjenica da mačka želi da pije vodu, ali ne može (mačka obično dođe do posude sa vodom i pokuša da pije, ali nikada ne uzima vodu već se vrati na svoje mesto za spavanje). Najbolje rešenje protiv mačije kuge, predstavlja prevencija koja se postiže vakcinisanjem mačaka, jednom godišnje. Ukoliko je pak neka mačka zaražena pomenutom bolešću, potrebno je da je vlasnik izoluje od druge mačke ili mačaka, jer je kako je već naglašeno, oboljenje veoma lako prenosivo i veoma zarazno za druge mačke;
Besnilo – predstavlja veoma opasnu i visoko letalnu virusnu bolest (izaziva je virus Rhabiesa), od koje mogu da obole sve divlje i domaće životinje kao i čovek; besnilo spada u jednu od bolesti koje prenose mačke, kada su zaražene i kada ogrebu ili ujedu svog vlasnika ili pak neku drugu osobu (odnosno kada virus besnila dospe u krvotok). Najbolja mera u borbi protiv ove bolesti je prevencija vakcinom protiv besnila (koja je ranije predstavljala stvar izbora samog vlasnika, ali je danas uvedena u kalendar obavezne vakcinacije mačaka). Zaražene mačke (koje se zaraze najčešće tako što ih ujede neka druga domaća ili pak divlja životinja), po pravilu se uspavljuju jer predstavljaju opasnost kako za ljude, tako i za druge domaće životinje ili kućne ljubimce;
Parazitarne bolesti mačaka – od takozvanih spoljnih parazita, mačke najčešće napadaju buve; vaške; krpelji i šugarac (koji izaziva „ušnu šugu“, zbog koje mačke mogu da ostanu trajno gluve). Najčešći simptomi pomenutih bolesti su svrab i češanje koje dovodi do stvaranja manjih ili većih ranica na površini kože (a koje predstavljaju ulazno mesto za brojne patogene bakterije, gljivice i „unutrašnje parazite“).
Od pomenutih „unutrašnjih parazita“ posebno je značajna infekcija protozoom Toxoplazmom gondi, koja izaziva bolest koja je poznata kao toksoplazmoza (a kojom se mačke zaraze najčešće tako što konzumiraju nedovoljno kuvano/pečeno ili pak potpuno sirovo meso) i koja je zarazna i za ljude, a posebno je opasna za trudnice (pa će o njoj biti više reči u nastavku ovog teksta). Mačke često imaju i crevne gliste; pantljičare i druge vrste crva koji se takođe preko mačijeg izmeta mogu preneti na čoveka. Terapiju za sve navedene bolesti može da propiše samo specijalista veterinar;
Infektivna anemija mačaka – ne tako retko virusno oboljenje, koje je veoma opasno jer je praćeno visokom stopom smrtnosti kod mačaka pošto se po pravilu dosta teško i veoma kasno dijagnostikuje. Najčešći simptomi bolesti su: gubitak apetita i telesne težine; „tromost“ i nezainteresovanost mačke; odsustvo želje za igru i druženje i često osamljivanje. Pomenuto oboljenje najčešće prenose zaražene buve ili krpelji (odnosno oni paraziti koji se hrane krvlju toplokrvnih životinja), a koje unose virus u organizam mačke;
Oboljenja bubrega i/ili donjeg urinarnog trakta – predstavljaju veoma čestu zdravstvenu tegobu kod mačaka. Problemi sa bubrezima su po pravilu posledica dugotrajno povišenog krvnog pritiska; prisustva kamenca u bubrežnim strukturama ili pak u mokraćnim putevima (a koji dovode do opstrukcije ili sužavanja urinarnih puteva, i time utiču i na normalan protok mokraće, pa se njenim zadržavanjem na jednom mestu stvaraju „idealni“ uslovi za nakupljanje i umnožavanje patogenih bakterija); posledica izlaganja ili unošenja u organizam nekih toksičnih materija; i u nekim retkim slučajevima oboljenja bubrega mogu biti rezultat razvoja malignog tumora (karcinoma) bubrega. Kao rezultat popuštanja bubrežne funkcije, toksične materije i produkti organizma koji se putem bubrega normalno izlučuju, nakupljaju se u krvi u povećanoj količini i dovode do nastanka brojnih i često upozoravajućih simptoma, kakvi su – povraćanje; dijareja; gubitak apetita i telesne mase; anemija; problemi sa mokrenjem (otežano i bolno mokrenje; učestalo mokrenje; ili pak potpuni izostanak mokrenja – kada mačka više dana ne koristi svoju posudu sa peskom); preterano često lizanje uro-genitalne regije;
Rinotraheitis – zarazna bolest gornjih disajnih puteva mačke koja je izazvana virusom, a koji je veoma otporan i na niskim i na visokim temperaturama; po pravilu virus u organizmu životinje ostaje do kraja života, a prevencija se sprovodi obaveznom vakcinacijom. Virus se nalazi u sekretima (suze; nosni sekret; pljuvačka), a inkubacija traje oko 2-5 dana nakon čega se ispoljavaju klasične kliničke manifestacije bolesti – kijanje; otežano disanje; curenje sekreta iz nosa; pojačano lučenje suza; povišena telesna temperatura; gubitak apetita i mršavljenje mačke. Bolest nakon propisane terapije i adekvatnog lečenja, prolazi za oko 14-20 dana (u proseku traje oko 2-3 nedelje);
Infekcija hlamidijom (Chlamidia) – predstavlja veoma zaraznu bolest disajnih organa koja najčešće dovodi do upale pluća kod mačke (kod mačića se bolest veoma često završava smrtnim ishodom);
Infekcija kalcivirusom – kalciviroza – predstavlja kontagioznu virusnu infekciju sluznice usne duplje i gornjeg dela respiratornog trakta; kod ove bolesti je veoma važno napomenuti, da pored toga što je glavni izvor infekcije zaražena mačka, čak i nakon preležane infekcije ona dugo vremena izlučuje virus (odnosno predstavlja dugotrajnog kliconošu) i može preneti infekciju na druge mačke (a posebno na osetljive i nevakcinisane mačiće). Kalcivirus se po pravilu veoma lako prenosi preko zaraženog sekreta (suze; sadržaj iz nosa i iz usta), preko ruku vlasnika mačke; kijanjem mačke; preko zajedničke posude za hranjenje mački (ukoliko ih ima više od jedne). Kliničkemanifestacije oboljenja su – upalni procesi sluznice usne duplje i nosa (sa stvaranjem krusti); upala oka praćena suzenjem; upala pluća. Obolelu mačku je najbolje izolovati i određeni vremenski period nakon izlečenja bolesti, a već prema savetu veterinara;
Panleukopenija mačaka – teško oboljenje izazvano virusom koji je veoma otporan u spoljnoj sredini i lako se širi sa jedne životinje na drugu. Virus se izlučuje preko sekreta, izmeta i urina mačke , a nakon inkubacionog perioda koji traje u proseku oko 4-10 dana, bolest se ispoljava po pravilu sledećim kliničkim manifestacijama – naglim porastom telesne temperature do vrlo visokih vrednosti, a zatim njenim naglim padom do nivoa hipotermije (praćene drhtavicom); gubitkom apetita i telesne mase; bolovima u stomaku (mačka je pogrbljena, i jedva hoda ili samo leži); izražen pad broja belih krvnih zrnaca u laboratorijskim nalazima (leukopenija). Bolest u proseku traje oko 7-10 dana; najveći rizik bolest predstavlja po tek rođene i/ili nevakcinisane mačiće koji najčešće uginu (nekada je stopa smrtnosti i 100%), jer se ova bolest prenosi sa majke na mačiće odnosno vertikalnom transmisijom.
Kalendar obavezne vakcinacije mačaka
Vakcinacija mačaka, obavlja se protiv određenih zaraznih bolesti, a prema odgovarajućem uzrastu mačića i prema riziku po životinjsku i ljudsku populaciju. Odrasle mačke se po pravilu vakcinišu jednom godišnje, svake godine do kraja života.
Mačkama se daju sledeće vrste vakcina, prema odgovarajućem rasporedu primovakcinacije i revakcinacije:
1) Opšta vakcina za mačke – spada u obavezne vakcine za sve mačke; mačići se prvi put ovom vakcinom imunizuju kada napune osam nedelja, a revakcinacija se obavlja u razmaku od oko 20-30 dana. Odrasle mačke se opštom vakcinom vakcinišu jednom godišnje (kako je već i napomenuto, do kraja svog životnog veka, svake godine sa po jednom dozom vakcine);
2) Vakcina protiv besnila – uvedena je u obavezni kalendar imunizacije za mačke, a naročito za one koje iz kućnih uslova izlaze u spoljnu sredinu; u slučaju rizika od epidemije besnila, vakcinišu se i mačke u azilima kao i mačke „lutalice“; mačićima se vakcina protiv besnila daje tek sa punih osam nedelja, dok se odrasle mačke vakcinišu svake godine sa po jednom dozom imunizujućeg sredstva;
3) FeLV vakcina – vakcina protiv takozvanog FeLV virusa (Feline Leukaemia Virus), koji je izazivač mačije leukemije i spada u grupu retrovirusa koji teško oštećuju imuni sistem životinja, i smatra se da kod oko jedne četvrtine mačaka mogu izazvati malignitete (pre svega limfome i pomenute leukemije); ova bolest se ne prenosi na ljude. Vakcinacija FeLV vakcinom je obavezna za sve mačke koje žive izvan kućnih uslova (ili pak za kućne mačke koje često izlaze napolje); za mačke u odgajivačnicama i azilima; i naravno za kućne mačke (posebno za one koje žive u porodicama sa malom decom, trudnicama i/ili imuno-kompromitovanim i starim osobama oslabljenog imuniteta).
Primovakcina se mačićima daje sa punih devet nedelja starosti, dok se revakcinacija obavlja nakon perioda od 3-4 nedelje; odrasle mačke se vakcinišu jednom godišnje nakon ove takozvane „ inicijalne vakcinacije“. Ono što je veoma važno napomenuti, jeste da se FeLV vakcina ne sme davati mačkama koje su već zaražene pomenutim virusom, ili pak pokazuju simptome razvijene bolesti (zato se pre aplikovanja vakcine, obavezno rade serološki testovi kojima se proverava prisutnost FeLV virusa u krvi mačića i/ili odraslih mačaka);
4) Biocan-M vakcina – namenjena je za imunizaciju mačaka u odgajivačnicama i azilima kao i za mačke koje žive u porodicama tj u kućnim uslovima (a naročito ako su u pitanju porodice koje imaju neke članove koji pripadaju pomenutim „osetljivim“ grupama). Mačići se prvi put vakcinišu sa punih 12 nedelja starosti, dok se revakcinacija vrši u razmaku od 2-3 nedelje sa po jednom dozom vakcine; odrasle mačke se vakcinišu jednom godišnje, svake godine uzastopno;
5) Kombinovana vakcina protiv virusnog rinotraheitisa, kalciviroze i panleukopenije mačaka (a koje su veoma zarazne i dosta česte bolesti), daje se mačićima starijim od dva meseca, u dve pojedinačne doze (u razmaku između doza koji iznosi oko 14-28 dana); revakcinacija pomenutom kombinovanom vakcinom se vrši svake godine doživotno.
Oboljenja mačaka koja se mogu preneti na ljude
Bolesti mačaka koje prelaze na ljude su relativno brojne, a najviše su ugrožene trudnice, deca i stare i bolesne osobe sa oslabljenim imunim tj odbrambenim snagama organizma (imuno-suprimirane i /ili imuno-kompromitovane osobe).
Pored već pomenutog virusa besnila (koji se na čoveka prenosi kada ga zaražena mačka ujede ili ogrebe), mačke mogu da prenesu i različite bakterijske zoonoze – pasteurelu (koja se nalazi kao deo normalne bakterijske flore u usnoj duplji mačke); bakteriju salmonelu (koja se na čoveka prenosi preko mačijeg fecesa odnosno prljavim rukama nakon maženja mačke, kupanja ili njenog četkanja i negovanja).
Takođe je već i napomenuto da se na čoveka mogu preneti i razne vrste parazita iz crevnog trakta mačke (gliste; pantljičare; neke druge vrste crva), tako da je neophodno strogo voditi računa o održavanju higijene kada neko za kućnog ljubimca ima mačku bilo koje rase.
Kožne bolesti mačaka, od kojih je najčešća ona koju izaziva takozvani „prstenasti crv“, takođe predstavlja parazitarno oboljenje koje se lako prenosi na čoveka (prilikom negovanja ili maženja mačke), i koje dovodi do promena na ljudskoj koži, a koje se odlikuju crvenilom, izrazitim svrabom i potrebom za stalnim češanjem (što može stvoriti ranice na koži koje se sekundarno mog inficirat drugim vrstama patogenih mikroorganizama).
Bolest koja je posebno opasna za trudnice i novorođenčad, a koja se na ljude prenosi preko mačaka jeste (u tekstu već pomenuta) toksoplazmoza, čiji je izazivač protozoa Toxoplazma gondi, a glavni rezervoar infekcije predstavljaju mačke.
Toksoplazmoza se prenosi na čoveka nakon kontakta sa izlučevinama (fecesom) zaražene mačke, a koja se pak sama inficira najčešće tako što pojede neku pticu koja je zaražena toksoplazmozom. Toksoplazma gondi se razmnožava u crevnom traktu mačke, i u spoljnu sredinu izbacuje jajašca koja se nazivaju oociste. Pomenuta jajašca mogu da opstanu jako dugo u vlažnoj sredini ili u vodi (smatra se da je taj period čak duži i od punih godinu dana), kada se čovek veoma lako zarazi oocistama (prilikom pražnjenja mačije kutije sa peskom) ili pak nešto ređe ako konzumiraju voće ili povrće koje je zalivano vodom u kojoj se nalaze još uvek „žive“ oociste.
Najteže posledice infekcije Toksoplazmom se viđaju kod novorođenčadi i odojčadi, koja su se inficirala parazitom još za vreme intrauterinog života (dolazi do poremećaja u razvoju mozga i do njegovih teških oštećenja; do nastanka mentalne retardacije; česte su konvulzije i nistagmus; postoji poremećaj vida težeg stepena; čest je osip po koži; javlja se ikterus tj žutica; i veoma je česta hepatosplenomegalija tj uvećanje jetre i slezine).
Intrauterina infekcija Toksoplazmom gondi kod trudnica može da prouzrokuje spontani pobačaj; prevremeni porođaj; zastoj u rastu ploda; teške kongenitalne anomalije i čak rađanje mrtvog novorođenčeta. Upravo iz navedenih razloga se u mnogim zemljama smatra, da mačke i trudnice ne treba da borave u istom stanu (tj da mačku treba skloniti od trudnica i male dece dok se njihov imuni sistem ne razvije u dovoljnoj meri).
Lečenje infekcije Toksoplazmom gondi, obavezno mora da sprovede lekar infektolog (kod ljudi), odnosno lekar veterinarske medicine (kod zaraženih mačaka). Kod čoveka se akutna infekcija pomenutim parazitom leči primenom odgovarajućeg antibiotika. Sa druge strane, ukoliko postoji kongenitalna toksoplazmoza (infekcija sa kojom se dete rodilo), ona se leči kombinovanjem antiparazitnog leka (obično pirametamina) i antibiotika (po pravilu iz grupe sulfonamida).
