Parvo virus je virus koji se javlja kod pasa svih rasa, a bolest koju on izaziva se naziva parvoviroza. Iako se ova bolest nikada ne javlja kod mačaka, veoma često je nazivaju i “mačja kuga“, a od nje najčešće oboljeva štenad, verovatno zbog oslabljenog imuniteta i kasno primljenih vakcina, mada se neretko javlja i kod odraslih jedinki.
Ovo oboljenje dovodi do veoma teške dehidracije, koja može imati fatalne posledice po život psa, ukoliko se odmah ne pristupi lečenju. Period inkubacije parvo virusa iznosi između 4 do 5 dana.
Etiologija parvo virusa
Uzročnik bolesti, u narodu poznatijeg kao “mačja kuga“, a stručnije – parvoviroza, je pseći parvo – virus 2, iliti Canine Parvovirus 2, odnosno CPV 2.
Dalje istraživanja su pokazala da parvo virus, ili CPV 2, ima mnogo sličnosti sa parvo virusom koji izaziva mačju panleukopeniju, odakle i tolika povezanost i mešanje bolesti pasa sa bolešću mačaka.
Dalja istraživanja ovog virusa su pokazala da postoje 3 antigenska tipa ovog DNK virusa, a to su CPV – 2a, CPV – 2b i CPV – 2c, koji su u različitim razmerama zastupljeni u različitim delovima sveta.
Tip parvo – virusa CPV – 2c je izolovan u Italiji 2000. godine i isprva se nazivao GLU426 mutant. Kada su vršena ispitivanja uzoraka izmeta pasa iz nekoliko različitih zemalja na Univerzitetu u Bariju, došlo se do zaključka da je tip CPV – 2c najzastupljeniji baš na teritoriji Italije, mada ga ima i u drugim delovima sveta, kao što su Amerika, Afrika, Australija, te i drugim državama evropskog kontinenta, kao što su Nemačka, Portugalija, Velika Britanija, Belgija, Japan, Vijetnam, Češka, Švajcarska i mnoge druge, ali se ipak najčešće otkriva u Italiji. Pored tipa CPV – 2c, u Italiji je široko zastupljen i tip CPV – 2b, dok je tip virusa CPV – 2a u opadanju.
CPV – 2a ipak nije u potpunosti iskorenjen, već preovladava u evropskim zemljama kao što su Češka, Švajcarska i Belgija.
Pronalazak
Parvo virus je prvi put izolovan 1977. godine u Americi i detaljnom analizom je ustanovljeno da se radi o specifičnom DNK virusu. Na našim prostorima je primećen par godina kasnije, tačnije 1980. godine. Tokom istraživanja, naučnici su uvideli kako se parvo virus razmnožava i prenosi, kao i kakve posledice može imati na psa.
Prenošenje
Parvo virus se veoma lako prenosi sa jednog psa na drugog jer je izuzetno otporan na sve uslove spoljašnje sredine. U spoljašnju sredinu se najčešće prenosi pljuvačkom ili urinom, kao i fecesom i sadržaju koji pas oboleo od parvo virusa povrati.
Kontaktom sa nekom od ovih izlučina će se kasnije zaraziti i zdrav pas preko fizičkog kontakta, bilo sa tlom po kom je oboleli pas ostavio sadržaj, preko odeće, obuće i slično.
Simptomi
Simptomi parvo virusa se mogu javiti u različitim vidovima, u zavisnosti od količine virusa.
Kao što smo već pomenuli, period inkubacije traje između 4 i 5 dana, mada je u nekoliko navrata primećen i produžen period inkubacije, koji je trajao 8 dana, a u nekim slučajevima se simptomi nisu ni javili, dok je parvo virus imao fatalne posledice po psa.
Intenzitet varira od količine virusa koji je dospeo u organizam psa, kao i starosti psa, stresa, razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija i brojnih drugih infekcija.
Prvi simptom koji će se javiti kod psa zaraženog parvo virusom je povraćanje hrane koju pojede. Povraćanje ne prestaje tokom celog dana, najpre hrane koju je pas pojeo, a zatim i želudačne tečnosti, koja može biti penasta, bela, žuta ili žutozelena. U nekim slučajevima se u ispovraćanom sadržaju mogu primetiti i neke primese krvi.
Nakon ovoga, sledi ponašanje psa koje umnogome sliči depresiji – pas odbija da jede, postaje tih i povučen, bezvoljan je i zavlači se na tamna i zabačena mesta, gde ga niko od ukućana neće uznemiravati, a na njihove pozive se retko ili uopšte i ne javlja.
Tokom ovog perioda, pas zaražen parvo virusom ne prestaje da traži vodu, a, nakon što je popije, obavezno je ispovraća.
Nakon što dođe do poslednjeg stadijuma povraćanja, veoma često se kod psa zaraženog parvo virusom javlja i dijareja.
Ipak, u nekim slučajevima se ni jedan od gore pomenutih simptoma ne javi. U tom slučaju, uglavnom se dešava da za manje od 24 sata psu ne bude pružena pomoć, što dalje ima fatalne posledice na njegov život.
Postavljanje
Nakon što primetite neke od ovih simptoma kod svog psa, odmah ga odvedite na pregled kod veterinara.
Nakon anamneze, veterinar podvrgava psa laboratorijskim analizama, te se, na osnovu rezultata krvne slike, isključuje mogućnost drugih bolesti sa sličnim simptomima.
Ukoliko analize krvne slike pokažu da je došlo do naglog pada leukocita, imate razloga za brigu.
Potvrda o pojavi parvo virusa se vrši preko analize stolice psa, koja će dati krajnju i sigurnu dijagnozu.
Lečenje
Lečenje psa zaraženog parvo virusom se obavlja simptomatski. S obzirom da se uvek najpre radi o dehidraciji organizma, prvo čemu se pristupa tokom lečenja je nadoknada izgubiljene tečnosti, a, u slučaju ozbiljnije dehidracije, nadoknadi tečnosti se pristupa intravenozno.
U zavisnosti od sveukupnog stanja psa, u nekim slučajevima se uvode i antibiotici, kako bi se izbegli pojava i razvoj bakterijskih infekcija.
Zbog velike otpornosti virusa, koji se izuzetno brzo prenosi sa jednog na drugog psa, preporučuje se da zaraženi pas nakon dijagnostikovanja parvo virusa, odnosno parvoviroze, bude izvesno vreme u karantinu, kako bi se u potpunosti izbegao kontakt sa drugim psima i širenje parvo virusa po okolini.
Zapamtite, odmah nakon primećivanja prvog simptoma ne samo parvo virusa, već bilo kakvog ponašanja psa koje nije uobičajeno za njega, obavezno se odmah javite veterinaru.
U slučaju da dođe do zaraze parvo virusom i ne započne se odmah sa terapijom, velika je verovatnoća da će pas uginuti već u prva tri dana od kontaminacije.
Preventiva
Najveću ulogu u održavanju zdravlja i dugog života Vašeg psa igra preventiva i to ne samo od parvo virusa, već i od svih drugih bolesti koje mogu biti fatalne po život Vašeg ljubimca. Stoga, obavezno vodite računa o redovnoj vakcinakciji svog psa. Naravno, uvek tu postoji dan do dva zakašnjenja, ali je veoma važno da se ni jedna redovna vakcina ne preskoči, kao i da se vakcine primaju određenim redosledom, po odavno ustaljenoj šemi, o kojoj mahom vodi računa veterinar.
Vakcinacija se obavlja protiv parvo virusa, ali istovremeno i protiv drugih zaraznih bolesti pasa, kao što su štenećak, parainfluenca, leptospiroza i zarazni hepatitis. Mahom su sve vakcine višekratne, što znači da, ukoliko vodite svog psa na jednu od ovih vakcina koja se prima iz 3 puta samo 1, neće imati nikakvog efekta, te će šanse da se Vaš ljubimac zarazi, a kasnije zarazi i druge pse, biti mnogo veće.
Kada se radi o parvo virusu, prva vakcina protiv ovog virusa se daje 7. nedelje života šteneta, zajedno sa vakcinom protiv pojave štenećaka. Morate imati u vidu da je ovo tek početak i da ova vakcina neće u potpunosti zaštititi Vašeg psa od bolesti poput parvoviroze, zbog čega, ukoliko u neposrednoj okolini postoji pas oboleo od ove bolesti, štene morate držati u karantinu, odnosno odvojeno od zaraženih pasa.
Drugi deo vakcine protiv parvoviroze i štenećaka se daje u 10. nedelji starosti psa, a tada se daje i vakcina protiv zaraznog hepatitisa, leptospiroze i parainfluence.
Sledeće vakcinisanje psa se obavlja u 14. nedelji života i tada se postiže maksimalna zaštita od pojave parvo virusa.
Nakon sve tri vakcinacije, svake godine se, u identično vreme, psi revakcinišu protiv ovih bolesti, kao dodatna preventiva i u cilju održavanja imuniteta.
Ono što će Vam svaki veterinar naglasiti, ali ne škodi da znate i sami, jeste da je pre svake vakcinacije veoma važno obaviti dehemintizaciju psa, odnosno kompletno čišćenje od crevnih parazita i glista.
